Изложбу су отвориле Неда Кнежевић, директорка Музеја Југославије и Татјана Солдат, директорка Културног центра. Отварању је присуствовала и Њена Екселенција Маја Стефановић, амбасадорка Србије у Народној Републици Кини.

Неда Кнежевић је у свом поздравном говору истакла важност културне размене између Народне Републике Кине и Републике Србије.

Културно историјско наслеђе оба наша народа обогаћује глобалну културну разноликост, градећи мостове између земаља, јачајући билатералне односе и отварајући могућности за заједничке пројекте и истраживања.

Музеј Југославије је и значајан мост за упознавање публике у Србији с богатим кинеским наслеђем, али и савременом уметничком продукцијом. Године 2006. била је организована излоззба "Краљевска бронза", а 2013. године и изложба "Нови погледи у кинеској савременој уметности".

Након говора организован је квиз у току кога су посетиоци одговарали на питања из историје Југославије. Сви који су тачно одговорили награђени су сувенирима Музеја Југославије. Након квиза уприличено је ауторско вођење, а потом коктел.

Изложба ТАНЈУГ јавља: Рат је завршен премијерно је отворена 2020. године у Музеју Југославије у Београду, у оквиру програма којим је обележено 75 година од завршетка Другог светког рата.

У фокусу изложбе је фото-колекција настала радом Телеграфске агенције нове Југославије.

На изложби је представљен део обимне грађе пронађене у Музеју коју су од 1944. до 1947. године снимили фото-репортери Танјуга, али и поједини непознати аутори.

Поред аутора Радована Цукића и Милице Томић реализацији изложбе допринела је и сарадница на обради фотографије Јована Стојадиновић. Архитектуру поставке радила је Милица Лопичић, док је за дизајн био задужен Мане Радмановић.

Изложба се реализује уз подршку Министарства културе Републике Србије и биће отворена до краја јуна 2024. године.

У школи Капели у Цириху, учитељица Весна Савић и гошћа Јована Диковић, мајка једног од ученика, разговарале су са ђацима о патуљцима и слушали бајке и народне приче.

У Базелу су ђаци учитељице Јасне Живковић-Брајковић читали наглас својим другарима из групе народну бајку „Чардак ни на небу ни на земљи“.

Ученици у Берну и Рајнаху читали су, уз помоћ својих учитељица Јоване Нинчић и Јелене Митровић и уз гостовање оперске певачице Нинославе Гритен, народну бајку „Златна јабука и девет пауница“, „Аждаја и царев син“, „Биберче“, као и Андерсенове бајке.

О Биберчету су слушали и ученици учитељице Слађане Бужек из Винтертура.

Ђаци група у Вевеју, Кларану, Лозани и Монтеју слушали су одломке из различитих књига, а на овом часу учитељице Александре Марковић, посвећеном љубави према читању, учествовали су и родитељи.

Ђаци Кантона Тићино читали су и разговарали о бајкама са својом учитељицом Зорицом Алексић. О томе како изгледа кад се открије да цар Трајан има козје уши слушали су ђаци учитељице Јелене Ангеловски у Бритизелену.

"Ми у српском расејању смо смо препознали иницијативу и прихватили пројекат “Wine Vision by Open Balkan”, који је представљен у Београду, па смо одлучили да у Цириху 7. и 8. јуна представимо произвођаче вина из српских земаља, са Балкана и Швајцарске и тако учврстимо привредну сарадњу, која ће повезати и наше народе. Биће ово лепа манифестација представљања Срба уз вино и здравице са пријатељима", рекао нам је академик Стојан Стевановић.

Академик Стојан  Стевановић, професор угоститељства у Швајцарској и Кини, власник хотела у Цириху, Брунену и родним Лопарама, деценијама предводи нашe бизнисмене из расејања кроз акције представљања српске привреде у свету и развијање сарадње са страним компанијама и институцијама.

"Кроз вишедеценијски хуманитарни рад, организацију сајмова, самита и форума, обележавањем важних датума у Швајцарској, успели смо да српску дијаспору у Швајцарској окупимо и ујединимо. Да привучемо инвестиције дијаспоре у матицу, да српским привредницима из Републике Србије и Републике Српске отворимо врата тржишта Швајцарске, Аустрије и Немачке. Један од наших циљева јеста да пронађемо релевантне партнере у овим земљама, како би српски привредници могли да унапреде своје пословање, кроз извоз на инострано тржиште. На овај начин директно доприносимо развоју привреде Републике Србије и Републике Српске", каже Стојан Стевановић. 

Председник УСП Швајцарске има компаније у четири државе Европе и децу, стручњаке који раде у Швајцарској, Италији и БиХ. Стевановић заступа око хиљаду српских пословних људи у дијаспори. Члан је Привредне коморе Србије, Привредне коморе Републике Српске, Привредне коморе Швајцарске. Од недавно Стевановић је званично почасни члан и партнер за сарадњу Европског полицијског удружења (ЕПА) Аустрија, и нихов представник у Швајцарској.

Као председник Удружење српских привредника (УСП) у Швајцарској и Удружења српских привредника Европе, академик Стевановић је са сарадницима обавио припремне разговоре у Београду и Бањалуци за Сајам вина у Цириху. Обишао је и на десетине произовођача вина у отаџбинским земљама. А управо се вратио са Међународног сајма вина у Алексаднровцу жупском.  

"Приликом посете Александровцу заједно са Жарком Докнићем, чланом Управног одбора УСП Швајцарске разговарано је са председницом општине Јеленом Пауновић о сарадњи пословних људи из расејања и матице да инвестирају у отаџбину. Стевановић је разговарао и са винарима из винарија из Бугарске, Румуније, Северне Македоније, Црне Горе о њиховом учешћу на Сајму вина у Цириху", откива Миша Ћирић, витез вина и водитељ манифестације у Швајцарској.

Позив за учешће на Serbian Wine Expo, Цирих 7. до 8. јун 2024. је и даље отворен. пријављивање произвођача и трговаца је у току. Списак учесника још није закључен, али се очекује да ће српски сајам вина окупити најмање педесет винарија из отаџбине и света.

"Одлучили смо се да представимо наше винарске вештине и традицију зато што последњих година у Европи, а посебно овде у Швајцарској расте интересовање угоститеља, трговаца и потрошача за вина са Балкана. О зато што последњих година производња и пласман вина у Србији и Српској расту. Оваква привредна и тржишна ситуација отвара нам реалну могућност да представимо наше вина, али и ракије у Цириху", каже академик Стојан Стевановић.

Подсећа да је извоз вина из Србије порастао за 25 одсто и да вреди око 21 милион долара. Да расте и извоз вина из Републике Српске, који вреди око милион долара. Српска вина се извозе у око 40 земља света. У протекле две деценије извоз српског вина у Кину порастао са 80 на 380.000 литара.

Српски сајам вина у Цириху одржаће се у хотелу Hilton Garden Inn.  У петак 7. јуна сајам ће бити свечано отворен за пословни свет. Током смотре српских вина и ракија одржаће се пословни сусрети и разговори са дегустаторима, дистрибутерима, трговцима, менаџерима ресторана, хотела, супермаркета. У суботу 8. јуна је дан за посетиоце, јер ће Сајам вина бити отворен за публику, госте, представнике медија и све заинтерерсоване да уживају у лепим укусима вина и ракија Србије и Републике Српске.

Пре самог скупа, делегација Удружења Милутин Миланковић заједно са ученицима школа које носе његово име, положила је венце на споменик Миланковићу у његовом парку у Београду. Овај чин био је симболичан израз поштовања и захвалности према човеку који је својим радом обогатио српски народ и светску науку.

Свечани скуп је започет поздравним говором, који је подвукао значај овог дана за све присутне. Посебан тренутак овог догађаја било је премијерно извођење Химне посвећене Миланковићу, у ауторској интерпретацији Сестара Гобовић и дечијег хора „Славујчићи“. Њихова изведба је била праћена громогласним аплаузом, а сама песма је добила подршку присутних као званична химна у част великог научника.

Након тога, председник Удружења Милутин Миланковић, мр Славко Максимовић, обратио се присутнима и рекапитулирао вишедеценијски рад Удружења на промоцији и очувању заоставштине великог научника.

Програм је настављен презентацијом о досадашњем раду Удружења, након чега је одржана пројекција филма "Миланковић - господар времена и простора". Кроз фасцинантне приказе његових научних достигнућа, филм истражује како је Миланковић својим радом на климатским променама и другим делатностима оставио свој неизбрисив траг у свету науке. Његова теорија о климатским променама, позната као Миланковићеви циклуси, и даље су основа за разумевање климатских образаца. Филм осветљава и његову пионирску улогу у изради тачних астрономских прорачуна, који су редефинисали наш појам времена и простора.

Након филма, представљене су иницијативе за увођење годишње манифестације и признања које би носиле име Милутина Миланковића, посвећене областима у којима је радио. Посебан осврт је дат наставку иницијативе за оснивање Музеја Миланковића у српској престоници, где ће будуће генерације моћи да уче и инспиришу се делима нашег великана.

Скуп су затворила обраћања угледних говорника, међу којима су били декан Грађевинског факултета, проф. др Владан Кузмановић, и други пријављени говорници који су изнели планове за будућност у вези са очувањем и промоцијом Миланковићеве заоставштине.

На крају скупа, учесници су се сложили да треба наставити преношење значаја дела Милутина Миланковића на будуће генерације и да је то од изузетне важности за нашу земљу, српски народ и светску науку. Завршни део програма употпунила је песма "Отаџбина", која је симболично означила затварање скупа и оставила снажан утисак на све присутне.

У Шапцу сам завршила Педагошку академију, а касније и Ликовну академију. У селу општине Љига сам радила шест година као учитељ. Волим Љиг и људе у њему. Прва сам у Србији дозволила свештенику часове веронауке у својој учионици. После тог периода сам у Љигу и Дудовици предавала ликовно, имала сам и своју галерију у Љигу. Моја највећа љубав је рад с децом. Имамо посебну нит која нас везује и касније када постану породични људи. То је највећа радост сваког просветног радника.

Путовала сам често у Америку, али никада нисам планирала да живим било где ван Србије. Али, Бог је имао други план за мене. Чикаго је била сигурна база јер познајем пуно људи у том граду. Са ћерком сам 2015.године дошла само на три месеца да бих реализовала изожбу. Није било лако јер сам одбијала да се прилагодим свему око мене - физички сам у Чикагу, а душом у Србији. Схватила саам да су све то били путеви пуни трња кроз које сам морала проћи, за неко моје добро.

 Колико Вам значи сликарство, педагошки рад, изложбе...?

Сликање је моја терапија, страст. Док сам живела у Србији, у Љигу и у Београду, имала сам изложбе: у Београду - Прес центар, Министарство дијаспоре, Ваљево - Галерија 34, Шабац и многи градови у Србији - у мом програму на тим изложбама били су мени драги гости Оливер Њего, проф. Никола Рацков, Рада Ђуричин...; следе изложбе у Москви - Галерија 166; у Канади - галерија у Торонту и Калгарију, Цирих, Лугано, Франкфурт, Беч, Сарајево, Културни центар у Чикагу, Далас, Хјустон, Њујорк, Вашингтон - српска Амбасада, имала сам визу и за Аустралију и позив за изложбу коју још нисам реализовала.

У Чикагу сам држала часове сликања с децом и одраслима. Трудим се да афирмишем људе који сликају из љубави, из хобија. Часови са децом ми помажу да одржим баланс, радост, пуноћу срца… У току је припрема рада галерије и атељеа за часове сликања на Флориди где сада живим. У Чикагу сам често организовала уметничке програме у којима је спој слика, поезије, музике и то сам наставила и у Флориди.

 Имам информацију да сте се борили и победили тешку болест. Ако сте вољни да разговарамо на ту тему, занима ме колико Вас је та борба променила?

Био је канцер у питању. У септембру 2019. суочила сам се с том дијагнозом која звучи као смртна пресуда. Тај шок је био јак и за моје пријатеље. Почела сам да пишем опроштајна писма свима које волим, али је било најтеже када сам почела писати својој деци, сину и ћерки. Они су ми били најјачи мотив да победим тај здравствени изазов. Тих дана сам читала искуства излечених људи. Лекар је дао прогнозу само шест месеци. Није ме уплашио јер је тада прорадио мој инат и невиђена храброст.

Свој живот сам тада дала у Божје руке потпуно, препознала сам узроке који су изазвали дисбаланс организма. Узроци су били емотивни токсини, потиснут бес, неспавање јер сам често ноћу сликала. Излечила сам се када сам у исто време радила детокс тела и емоција, променила стил живота, исхране, животних ставова и отпуштање контроле над свиме око мене. Квантна медицина и наравно имуно терапија су ми много значиле. Пуно тога сам научила што може многима помоћи, битна је радост у срцу за сваку ситницу, не осуђивати никога, с љубављу помоћи свима где год се може, опростити свима и себи и поставити себи нови циљ који је за добро и других људи, веровати да си здрав и имати захвалност за све. За тај период кажем да је то била Божја посета мени. Битно је окружење око нас, позитивна енергија, молитва. Од пре пет година имам осећај да сам поново рођена и да свој задатак на земљи треба да урадим што боље. Због опоравка и климе пре годину дана сам се преселила на Флориду.

 Добитник сте многих признања за свој рад, активни сте у Теслиној научној фондацији. Приближите нам тај сегмент живота.

Најдраже су ми награда „Ђак каплар“ коју сам добила од Општине Љиг 2004. године и прошле године Теслина награда за уметност, педагошки рад и посебан вид комуникације. Осећам велику одговорност да оправдам поверење свих у Теслиној научној фондацији, а посебно Николе Лончара ког изузетно поштујем. Он је у Теслиној научној фондациј окупио изузетне стручњаке из области науке, медицине, уметности, образовања, бизниса, акценат је на културној дипломатији и намери да добрим побеђујемо оно што није добро. Хуманост је у свима нама, с љубављу сам поклонила седам слика нашој амбасади у Вашингтону.

На Флориди као и у многим градовима Америке успешно раде Теслини клубови у којима се деца упознају с ликом и делом Николе Тесле, културом, историјим, националним идентитетом своје земље. У Њујорку сам организовала уметнички програм 14. јануара, на коме су били гости добитници Теслине награде претходних година и ове године: глумица Вјера Мујовић, професор, музичар, писац Никша Добре, глумац Дејан Јелача, сликарка Јасмина Јовановић и ја, Срђан и Маја Сотиров, Александар и Јована Игњатовић, др Душанка Иванова, професор опере Слађана Сарић, пијаниста Марта Бранковић, гитариста Денвер Купер, сликарке Милица Савић и Јелена Бибић, новинар Предраг Карасовић; недостајали су из Чикага глумац Игор Обрадовић, Славица Момаковић и др Небојша Кнежевић који је требао одржати предавање на тему „Загрљај као терапија“, али због отказаних летова нису могли доћи.

У Чикагу организујемо Теслине дане 28. и 29. септембра где ће бити предавања из разних области живота, ликовне и песничке радионице, изложба слика и музичко вече.

 Више и не бројите изложбе... где сте излагали слике последњи пут и која је следећа Ваша изложба?

Имала сам пуно изложби у Америци, навела сам оне најважније. У Аризони је била дивна изложба 30. марта ове године и имамо договор да у октобру у Фениксу организујем ликовну колонију. У Мајамију сам 24.фебруара у галерији организовала уметнички програм и изложбу слика Јасмине Јовановић и мене. Тада је, на радост свих присутних, за балет додељена специјална награда проф. др Душанки Ивановој са Флориде од председника Николе Лончара и сликарки из Чикага Јасмини Јовановић. Посебно сам срећна што су на тој изложби били гости који су пореклом Руси, Јевреји, Мађари, Украјинци, Турци, Немци, Кинези, Кореанци...доказали смо да можемо бити једни другима радост и да нас уметност спаја.

У Кливленду, држава Охајо, биће 2. јуна изложба, а после тога изложбе у Њујорку, Чикагу, Калифорнији.

 Која је Ваша порука младим људима који желе да се докажу у Америци?

Увек буди свој, изрази се, имај вере у себе, не копирај никога... Успех није никаква чудесна недокучива божанска ствар коју могу дистићи само неки. То заиста постоји у свима нама.  

Обраћајући се присутнима, књижевник и критичар Александар Чотрић је подсетио да је Драган Јаковљевић познат као научни истраживач, професор универзитета и новинар - дугогодишњи главни уредник појединих медија и дописник Политике из Мађарске, али, пре свега, како је рекао, као талентовани и афирмисани писац – романсијер, песник, есејиста, приповедач, новелиста, сатиричар. "Написао је много значајних књижевних дела, чија је релевантност очигледна и критичарима и читаоцима", констатовао је Чотрић.

"Понекад се чини да је пишчев циљ да истакне све аспекте људског живота - све његове суптилности и све његове моралне аспекте. И не може се рећи да није успео да се носи с овим задатком, јер су сва његова дела разноврсна и дубока и дотичу најразличитије аспекте живота. Главна тема коју писац открива је живот обичних људи. Он слика свакодневицу и, уверљиво описујући понашање ликова, кроз драматичну фабулу преноси до чега може довести такав приступ људској егзистенцији. Аутор предочава ликове, детаље, призоре из свакодневних ситуација тако сажето и јасно, да га такав приступ уздиже у врхове савремене српске приповетке. Приче из књиге Калдрма изражавају мисао и идеју кроз минимумом речи и максимум смисла. Скоро сваки рад је кратак и налази се на једној или неколико страница, али веома конкретно и јасно преноси одређену идеју. Писац се не губи у разним идејама и свако његово дело служи једном заплету и једној, за њега важној, слици", рекао је Чотрић.

Према његовим речима, традиционално врхунски књижевни жанр се назива роман, јер је универзалан, свеобухватан и даје садржајну епску слику света у целини. Међутим, Драган Јаковљевић је аутор који кратку причу легитимише као један од најутицајнијих прозних жанрова, чији уметнички свет није инфериоран у односу роман. Напротив, његова прича није само „одломак романа“, како је било уобичајено посматрати овај жанр пре појаве руског писца Антона Чехова. Чињеница је да роман има своје законитости, свој ритам и темпо приповедања, своју скалу, своју дубину продора у психолошку, моралну суштину човека и света. Међутим све то на одређени начин садрже и Јаковљевићеве приче у књизи Калдрма.  Испоставља се да су ове „једноставне“ приче, у ствари, веома сложене и да их читајући имамо осећај неисцрпне мистерије жанра. И то доводи до наставка потраге, рекао је промотер књиге.

Приче у збирци су топле, носталгичне, емотивне, нежне, каткдад хуморне, катдкад сетне. Увек садрже неку поруку и поуку о доброти, породичним вредностима, солидарности, праштању, толеранцији, значају знања и образовања, важном месту књижевности и културе у друштву, отуђености савременог човека, посебно због продора виртуалног начина комуникације, потреби чувању угрожене планете...

Приповетке су веома разноврсне жанровски, семантички, лексички, тематски, стилски, по дужини, по месту и времену дешавања. То говори о умешности писца да се трансформише и да на различите начине приповеда о различитим догађајима и поводима. Неке приче су, заправо, мини есеји, огледи, анализе. Неке су биографске и, по мојем скромном мишљењу, најаутентичније, најживотније и најуспелије. Неке су, пак, достојне наших најбољих сатиричара. Неке представљају изванредне излете у прошлост. Неке нам приближавају живот у Будимпешти кроз приче о палатама, становима и станарима у њима, стварима које мењају власнике, завршавају на тамошњем бувљаку или антикварним радњама, па се опет враћају у станове, Келети железничкој станици, трамвајима, парковима, кафеима, оперским певачима у њима, вожњом трамвајима... Осим о људима, ове приче су и о животињима – пре свега кућним љубимцима псима и мачкама.

Кроз причу о новинарском послу, приметио је Чотрић, аутор демонстрира колико је за писца важно да испече журналистички занат, да би могао, као што њему успева, да се изражава кратко, јасно, разумљиво, да говори о суштини, а опет и колико је важно за новинара да, када овлада књижевничким вештинама, може да описује унутрашња стања, да разуме емоције, да слика психолошке портрете, да његова прича буде вишеслојна и вишезначна.

"Драган Јаковљевић се у неколико прича бави позивом писца, посебно кроз разговор, имагинарни или стварни, свеједно, с једном дамом која говори, вероватно, у име многих и поставља питања: зашто писац пише када данас нико не чита, нити се писана реч плаћа, да ли је то губљење драгоценог времена?  Њен саговорник одговара контрапитањима – да ли она дише, да ли се храни? И кроз та питања, заправо, изједначава потребу за писањем с овим основним људским потребама. Парафразирајући стару изреку, долазимо да закључка: 'Не мора се живети, мора се писати'. И јасно нам је да је наш аутор од оних који не живе од писања, већ који за писање живе. За њега је мисија стварања потреба да оплемени овај свет неким својим сазнањима, искуствима или порукама, да кроз писање осети исцелитељску моћ, најпре за себе, а затим и за све оне који воле и имају потребу да читају. Веома је у том смислу поучна и упозоравајућа прича о томе како друштвене мреже могу да прогутају талентованог писца, тако што, због објава и статуса на Фејсбуку, те инстант и лажне популарности, занемарује озбиљно и посвећено писање књижевних дела.

Прича Бомбона за Сергеја могла би, према Чотрићевом виђењу, и требало би да се нађе у антологијама српске приче за децу, јер пружа врло лепу слику о намери приповедача да бомбонама обрадује дечака који с мајком говори на руском језику у једном пештанском маркету, али у томе, нажалост, не успева, јер они одлазе пре него што је касирка успела да наплати поклон, али их оставља продавачици да их она дарује неком другом малом Сергеју.

Има у причама српског писца из Мађарске, каже Чотрић, сете, елегије, носталгије за минулим временима када су људи били ближи, приснији, непосреднији, када није било интернета и друштвених мрежа, у шта један младић који се помиње у причи не може да поверује. Посебно је у том смислу илустративна прича по којој је названа књига, о крагујевачкој улици, поплочаној калдрмом, у којој је аутор одрастао. Она нас враћа у (бољу) прошлост када су сви у комшилуку и улици били једна велика породица, а деца су имала много разлога да време проводе на отвореном, разговарајући с одраслима и дружећи се међусобно.

"Жанровску специфичност прича нашег аутора генерише несвакидашњи спој анегдоте и параболе, јер се иновација овог бриљантног приповедача састоји, првенствено, у међусобном прожимању и међусобном преображавању анегдоте и параболе. Успостављен је принцип два, наизглед, међусобно искључива начина разумевања стварности. Ови жанрови, уз сву њихову супротност, имају много заједничког: одликују их краткоћа, тачност, експресивност, сажет приказ индивидуалне психологије ликова, ситуациони или заплет заснован на забуни и замени идентитета, некомпликована композиција. Драганове приче из анегдотског приповедања црпе хуморност, динамичност, необичност, усмереност на главну радњу, оригиналност, „тренутност” ситуација и сцена и истовремено животну аутентичност и уверљивост, експресивност дијалога, дајући им апсолутну аутентичност у очима читаоца. А из параболе приче преузимају мудрост, филозофију, дубину, универзалност приче чији је поучни смисао трајан. Познавајући ову особину поетике прича, озбиљан, припремљен читалац ће у њима видети, не само наизглед обичне ситуације, не само прилику да се осмехне људској глупости, већ и разлог за размишљање о сопственом животу и људи око њега. Оне сликају данашњицу, али представљају и хронику минулих времена, и преносе мудрост и прошлости и садашњости  - будући да се вредности и универзални морал ни на који начин нису променили", рекао је Александар Чотрић.

Он сматра да би многе реченице, извучене као цитати из прича, добро звучале и у тој форми, и да би могле да се читају као златне мисли и непролазне мудрости.

„Од срца препоручујем књигу 'Калдрма' која, у складу са својим именом, води до ума, срца и емоција. Заслуга је аутора да се, док читамо његово дело, осећамо веома лепо, задовољно, испуњено и пријатно, а исто такво осећање остаје и неколико дана пошто књигу одложимо“, закључио је Чотрић.

Добрила Боројевић, писац, преводилац и новинар, присетила се да је од првог њеног сусрета на промоцији књиге „Пештарења“, пре целих четврт века у Будимпешти, па до најновије збирке приповедака „Калдрма“, из књижевне радионице писца и песника, новинара и професора, Драгана Јаковљевића, изашло мноштво наслова који су неминовно укрштали њихове путеве на калдрми живота.

„Три романа, више збирки приповедака и есеја, неколико песничких збирки, које су превођене на мађарски и енглески језик, довели су нас до страница ове најсевежије књиге, која, поред свега што она јесте, подсећа и на Јаковљевића песника, више посвећеног стиховима у раним година свог стваралачког рада. У лирски обојеним приповеткама које нас воде од раскошне Будимпеште, коју сви волимо, до родног Крагујевца, преко Београда и неких далеких места из снова, Јаковљевић нас подсећа на неке романтичне моменте нашег одрастања, далеке септембре наших детињстава, који су мирисали на кестене и каменчиће с морских обала, на калдрмисане улице којих више нема, на све драге људе, међуљудске односе и незаборавне догађаје, које он проживљава и боји топлим бојама, смештајући их на полице незаборава. Посебно нас води на пут по граду у којем и даље живи, од станице Келети, на коју су сви путници-сеобници прво стизали у Пешту, преко Трга Февам на којем је живео и Трга ружа, најлепше адресе за Српску гимназију, до вожње жутим трамвајем, у којем, верујем, настају неке од његових прича“, рекла је она.

Уједно је подсетила да су неке приче Драгана Јаковљевића преведене и доступне мађарској читалачкој публици, што је недавно био случај и са најновијом новелом „Лука које нема“. Она је пре неколико дана објављена у мађарском часопису за књижевност „Марошвидек“, у преводу Светислава Недучића.

Драган Јаковљевић је потом прочитао неколико одломака из своје нове књиге и одговарао на питања модератора промоције, Видака Масловарића.

Учествовале су све групе ученика, на теренима школа у којима похађају наставу на српском језику, у прелепим градовима кантона Тићино (Лугано, Белинцона и Локарно) и у чаробном Виспу, у кантону Валис.

Ученици су се сјајно забавили, а победници овог инспиративног догађаја су награђени заслуженим дипломама, чиме су додатно истакнути њихов труд, упорност и спортски дух.

Руководилац такмичења је била наставница Српске допунске школе у кантонима Тићино и Валис, Зорица Алексић.

Ова манифестација је била прилика за ученике да покажу своје спортске вештине, као и да се међусобно такмиче на здрав и забаван начин.

"У срдачној и пријатељској атмосфери сам посетио Културно-уметничко друштво "Стеван Мокрањац", нашег европског првака у фолклору. Пре свега, честитао сам им на великом успеху који су постигли. За њих нескромно можемо рећи да су Реал Мадрид у фолклору што се тиче наших удружења у Аустрији и Европи и пожелео им успех у даљем раду, али и да освоје још више пехара.

Након тога смо разговарали о потребама српске заједнице у Аустрији, врло отворено су ми рекли шта су њихове жеље, указали су ми на теме и чињенице које су важне за мој политички рад као кандидата за посланика за Европски парламент. Врло је важно да разговарам са што више припадника српске заједнице како бисмо знали шта је оно што је битно за њих и шта има је потребно да бисмо могли да покренемо те теме у Аустрији и Европском парламенту и активно се залажемо за њихову реализацију. Зато ћу у наредним данима обићи још нека српска удружења, како бих разговарао са што више људи. Врло је важно да се чује и глас српске заједнице, а то је управо и једна од мојих главних дужности, као њиховог политичког представника у Аустрији", каже Константин Добриловић.

Константин Добриловић се налази на 11. месту листе FPÖ, чији је носилац Харалд Вилимски (Harald Vilimsky) из исте странке. Избори за Европски парламент се одржавају 9. јуна у Аустрији. Добриловић је једини српски представник у целој Аустрији који је високопозиониран на некој изборној листи од готово свих странака које имају своје канидате на овим изборима.

Домаћини конференције Јанис Гаредакис, оснивач је и власник не само једног од најзначајнијих музеја штампарства у Европи и јединог таквог музеја у Грчкој, већ и изузетно читаног и утицајног листа „Ханиотика Неа", као и најбоље новинске штампарије на Криту.

„Гостопримство господина Гаредакиса, као и професионализам његовог тима, заиста немају премца. Направили су чудо у култури Грчке, па и света – Музеј штампарства, конференције, изложбе дизајна... све што раде заслужује велико поштовање и да се о томе зна у свету. Ми ћемо се потрудити да се о томе сазна барем у Србији", каже Виктор Лазић путописац и почасни председник Адлигата, вођа српске делегације.

Господин Гаредакис већ осми пут организује међународно годишње такмичење у дизајну постера на које је ове године било чак седамсто учесника из шездесет земаља света. На отварању изложбе „Расизам и ксенофобија" дата је реч деци из мањинских заједница које су настаниле Крит, па су свој таленат и животне приче испричали млади из Русије, Чешке, Румуније, Италије, Украјине... Отварању је присуствовао и гувернер Крита Ставрос Арнаутакис, који је затим поразговарао и са представницима Адлигата.

О овим догађајима известио је велики број грчких медија, увек спомињући српску делегацију као главног госта и Удружење Адлигат као коорганизатора конференције. Лист Ханиотика Неа неколико дана заредом подробно је извештавао о конференцији, стављајући чланове српске делегације и на насловну страну.

Удружење Адлигат једино је српско удружење које у четрдесет земаља света има своје чланове, подружнице и званичне заступнике – амбасадоре. Господин Гаредакис почасни је члан Адлигата од јануара ове године.

Зa српску делегацију критски домаћини приредили су посету Венизелосовом музеју – критском председнику Грчке који је примио српску војску на Крф и у Солун током Првог светског рата. Гости из Србије разгледали су Ботаничку башту, Археолошки музеј у Хањи, познате цркве и манастире, као и Пољопривредни институт. То је била прилика да се успоставе додатни контакти и направе нови планови о међународној сарадњи са одговарајућим српским институцијама.

  Учествовало више грчких експерата, професора и библиотекара...

Предавања су одржали Ураниа Карајани, доктор византијске археологије („Књиге и приватне библиотеке у грчким кућама током венецијанске власти: архивски извори из Венеције у 17. веку"), Катерина Диакумопулу из Одељења за позоришне студије („Грчка библиографија позоришних радова"), Марија Арванитаки и Марија Кокологијани представнице Хеленског књижевног и историјског архива и Културне фондације Народне банке Грчке („Поглед на издаваче и сликаре 19. и 20. века кроз колекције Хеленског књижевног и историјског архива"), директор Викелаес библиотеке из Хераклиона, Димитрис Савас („Развој и допринос Викелеас библиотеке"), директорка Генадиус библиотеке Америчке школе класичних наука из Атине, Марија Георгопулу („Генадиус библиотека, ретка издања, архивски докази и технологија"), Хриса Николау, директорка Културне фондације Пиреус банке („Библиотеке у Грчкој: од затворених колекција прошости до изазова универзалног приступа"). Елени Ковеу, директорка Универзитетске библиотеке Крита, представила је научно истраживање "Збирка инкунабула Универзитетске библиотеке Крита".

Параскеви Худалаки, директорка Одељења за библиотеке града Хање одржала је предавање „Библиотеке Хање – благо нашег града", до је Михалис Трулис, председник Јавне централне библиотеке града Ретимно говорио је о теми "Пуликације и библиотеке југоисточне Европе од 17. века, као изазови данашњице: пример Ретимна". Михалис Меимарис, професор емеритус са Националног и Каподистријског универзитета Атине позабавио се веома актуелном темом – „Да ли је вештачка интелигенција алфа и омега".

Што се нашег доприноса тиче – конференција је започела предавањем почасног председника Српског библиофилског друштва Срђана Стојанчева „Теодосије Лананин – штампар српских књига у Венецији". Председница Адлигата, директорка библиотеке Правног факултета у пензији, Светлана Мирчов, одржала је изузетно запажано предавање „Штампарије које су штампале српске књиге током Великог грата на Крфу, у Солуну и на Бизерти (Тунис) 1916–1918".

Књижевник Мирослав Алексић представио је Матицу српску предавањем „Два века Матице српске, њеног књижевног часописа и њене библиотеке". Виктор Лазић, почасни председник Адлигата одржао је предавање „Најстарија српска породична библиотека – Библиотека Лазић, од 1882, и стварање Адлигата".

Из Архива Војводине ову значајну институцију представили су директор Небојша Кузмановић и његов заменик Кристијан Обшуст са темом „Специјализоване библиотеке и издаваштво архива – студија случаја Архива Војводине". Директорка Библиотеке града Београда Јасмина Нинков и њен помоћник Марјан Маринковић одржали су предавање „Дигитализована ризница Библиотеке града Београда: истраживање старих и ретких збирки". Заменик ректора за међународне односе Универзитета у Београду, Ратко Ристић, затворио је скуп предавањем „Универзитет, библиотека, сећање" и подсетио окупљене на страдања Срба и Грке који су подржали Србију у најтежим тренуцима новије историје.

У сусрет овом значајном догађају, наши гости су проф. др Татјана Станковић Тајлор, са Универзитета у Бирмингену из Велике Британије и проф. др Зоран Тодоровић са Медицинског факултета у Београду.

Гост емисије је и проф. др Надежда Басара, светски познати онколог, хематолог и транспантатор матичних ћелија, дугогодишњи директор болнице у Фленсбургу у Немачкој. Басара је једина докторка одликована највишим орденом Српске православне цркве за хуманост и заслуге у лечењу, Орденом Светог Саве Другог реда, као и највишим одликовањем за заслуге у лечењу, Малтешког реда Немачке.

Након годину дана богатог програма у Културном центру Србије у Паризу, 25. маја, свечаном прославом, завршено је обележавање 50 година постојања, ове, једне од најзначајнијих установе Срба у свету. Из Париза, извештава наш дописник, Владан Јочић.

На највећем плесном такмичењу у уличним плесним стиловима, "World of Dance" које се традиционално одржава у Лос Анђелесу, Србија ће овог 27. јула, први пут имати свог представника, победника националног такмичења. Наш представник међу више од 40 земаља света је плесна група из Београда "Израз". Ексклузивно, наши гледаоци ће имати прилике да виде наступ и кореографију, пре публике у ЛА, уживо у нашем студију.

Музички гост емисије је и Јасна Ђокић, са новом , једном од победничких песама са РТС-овог Сабора народне, градске и староградске песме.

Уредник емисије Сузана Гвозденовић Пузовић.

Редитељ Драгица Гачић.

"Грешка је управо тих наших интелектуалаца који нису познавали стремљења хрватског политичког друштва. Они нису успели да продру у суштину југословенства, на тој идеологији на којој је створена Југославија. А то је било лажно југословенство. То је било апокрифно југословенство. Оно је било само по имену југословенско, а по суштини хрватско и великохрватско. То југословенство је створио као идеологију јаковачки бискуп Јосип Јурај Штросмајер, а он је био пре свега Хрват и то великохрват, који се држао хрватског државног о повјесног права, а то право је подразумевало велику етнички чисту Хрватску", каже професор Крестић.

Најзапаженије чињенице и сазнања академик Крестић је објавио даље у књизи "Досије о генези геноцида над Србима у НДХ" и за чије идеје водиље стоји и данас.

"Јер идеологија геноцида управо зато што она није осуђена, што нема последица по оне који су геноцид извршили, него су чак награђени. Треба очекивати да ће се у погодном тренутку, не дао нам Бог, појавити, ако ми не будемо имали довољно памети и довољно спретности и знања и способности да му се супротставимо", каже Крестић.

Академик Крестић је говорио на многим научним скуповима, више пута награђиван и превођен на више језика, оставши и опставши као доказани непоколебљиви борац за правду и истину.

Каквом поетском дубином одскаче овај роман од других романа?

"Одскаче дубоком мудрошћу и великом лиричношћу. Ја сам, у рецензији коју сам писала, додала да је у овом роману сажета суштина писаца какви су Селимовић, Иво Андрић и Владан Десница. Фасцинантан језик, врло богат, заумни, и та једна прича између главног јунака Захара и Анушке, ћерке једног Јермена", каже мр Милица Јефтимијевић Лилић, песникиња и књижевни критичар.

"Језик којим је написан роман је несвакидашњи начин комбинације једне наративне структуре. Наиме, Видак Масловарић се јавља можемо рећи, чак из најбоље традиције реализма, да би у једном тренутку његова приповест заличила на стварносну прозу у њеном најбољем значењу, у распону од Милисава Савића до Тишме, да би тек на крају читања, у једној врсти седиментације, или слегања, читавог тог корпуса, у ствари схватили да је то језик који прави једну специфичну функцију замене у односу на значење које доноси поента", каже проф. др Ђорђе Сибиновић, књижевни критичар

Ви правите један спој са Београдом и Црном Гором, одакле потичете, али имате доста и косовских награда, тако да сте инволвирали и КиМ?

"Косово је један простор где су моји родитељи, браћа и сестре више деценија живели, неки се и родили доле, и будући да је и тада тај простор био усудни простор као што је и сада, са њега су морали да оду...али, ето, догодило се мој повратак реализује и лепим поводом и да се реализује на простору где се налазе и гробна места мојих најмилијих. Али је свакако значајно да писци, радећи у култури, радници у спорту, да поведу рачуна да те просторе поново вежу, тим пре што у Црној Гори живи једна значајна популација српског народа", каже Видак Масловарић.

Масловарић је члан УКС и Удружења књижевника Црне Горе, члан Управног одбора и потпредседник УКС. Својим обимним делом, књигама есеја, збиркама поезије, драмама, антологијама, књижевним критикама и мноштвом награда справом се сврстава у бардове српске књижевности.

На кросу су трчали ученици Српске допунске школе у наведеним кантонима, а такмичењу су се прикључила и остала деца нашег порекла. Тркачи узраста од 6 до 13 година били су подељени у шест категорија према узрасту и полу, и трчали одговарајуће дужине стаза у складу са својом категоријом.

Сви такмичари су добили дипломе за учешће у Кросу РТС „У дијаспори“, а сви тркачи који су освојили прва три места у оквиру својих катогорија освојили су и медаље.

Поред ученика Српске допунске школе који су трчали и на тај начин узели директно учешће у кросу, наши ученици су и присуством такмичењу желели да дају подршку својим другарима, бодрећи их поред стазе и пре и после трке.

Учешћем у такмичењу ученици Српске допунске школе су показали да умеју да негују здрав, спортски дух, али и да развијају дух пријатељства, заједништва и подршке, када су по завршетку трке неки од њих своје освојене медаље позајмили и окачили их о врат и осталим другарима из наше школе који су у трци учествовали, или их током трке здушно бодрили.

Целокупној манифестацији, односно самој трци, као и свечаном уручењу медаља и диплома су осим великог броја ученика, родитеља, бака, дека и рођака, присуствовали и други многобројни гости.

Сусрети су у суботу, 8. јуна, у 19 сати, у Цркви Васкрсења Христовог у 2. округу.

Музички украс трибине: састав Морава, млади, талентовани музичари пред којима је будућност

Награду је уручио Сем Мејсон познат и као Трифун након што је постао православац прошле године и тако постао део Теслиног народа, као признање за његове заслуге у промоцији српског наслеђа и Теслиних идеала, као и за представљање Србије на прави начин.

Церемонију је водио др Александар Игњатовић Пертини, координатор иновативних пројеката између Србије и Америке, заједно са Јованом Игњатовић, представником Теслине научне фондације за Србију и Америку. Њихово присуство је симбол све јачег представљања Србије на прави начин, које је Никола Тесла жарко желео и подржавао.

Награде одобрио председник Фондације Никола Лончар.

Ова свечаност није само признање појединцима, већ и предмет посвећености Теслине научне фондације у промовисању иновација, уметности и културне размене широм света, настављајући Теслину визију за бољу будућност.

Прича прати првих девет година Пупиновог живота у Идвору, одрастање и одвајању од породице. Ово је само један од повода да нам у госте дође Ивана Кукољ Соларов, помоћница директора зрењанинског Народног позоришта "Тоша Јовановић".

Исидора Секулић била је једна од наших најистакнутијих књижевница. Јелена Делибашић је анализирала њен живот и посветила јој књигу која је представљена 15. маја на промоцији у РТС Клубу. "Исидора Секулић: Речи" помаже да боље разумемо дела и мисли наше великанке, као и њен однос према љубави, патриотизму... Гошћа емисије биће Јелена Делибашић, ауторка књиге "Исидора Секулић: Речи".

Промоција нове збирке поезије "Свемирје Бога" и романа "Берлинска опсесија" и "Београдска фасцинација" песника и писца Владана Ракића одржана је у Удружењу књижевника Србије. Догађај је пратио Борис Миљевић.

У Торонту, Канада, одржан је Фестивал српског филма, о томе извештава Биљана Туцаков.

О активностима српске заједнице у Америци извештава Александар Жигић.

Уредник емисије Тања Адамовић

Реализација Ернестина Глигоријевић

У оквиру прве радионице деца су цртала животиње од бројева и добили прегршт добрих радова, па је тако од броја 9 настала пчела, од 5 пуж и друго.

У другој радионици радили су вежбу креативног размишљања, па је тако од бамбуса настао фламингос, од лешника пчела и од сира робот.

Трећа радионица састојала је од цртања мотива Словеније и Србије и маскота које су имале задатак да заједно ураде неко добро дело.

После треће радионице одржана је заједничка изложба дечијих радова и карикатура Николе Драгаша са називом “Насмејана оловка”. Уз помоћ наставница допунске школе српског језика Драгане Шошкић и Маје Анђелковић Шегуљев одржана је и четврта радионица у Марибору где су деца цртала животиње од бројева.

У вртићу Лучка у Велењу одржана је радионица за децу узраста од 3 до 5 година, где су заједно са Николом цртали корак по корак и од кругова, троуглова и правоугаоника нацртали медведа и зеца.

Завршна радионица била је у Копру у организацији АКУД Коло, где су домаћини били етномузиколошкиња и етнокореолошкиња др Весна Бајић Стојиљковић, наставница допунске школе српског језика Јадранка Бети и наставница Дијана Јанковић. Децу су цртала маскоте Србије и Словеније, које су заједно учиниле добро дело. Сва деца су добила за успомену мајицу са штампом илустрације пројекта, и на крају сваке радионице од илустратора су добили на поклон илустрацију омиљене животиње.

“Кроз све радионице прошло је око стотину деце која су била вредна и креативна, и направила прегршт добрих радова. За мене је ово било посебно искуство, јер цртање спаја људе и руши језичке баријере. Посебну емоцију свему овом је дао сусрет са мојим ђаком Ланом Рамовић (15) која сад живи у Словенија, и која је заједно са нама цртала у Копру…”, каже Драгаш.

Догађај се организује под покровитељством Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону.

Кошаркашко европско првенство српске дијаспоре (КЕПСД) је годишњи кошаркашки турнир у коме се такмиче спортски професионални и аматерски клубови из матице и дијаспоре. Идејни творац овог такмичења је Миодраг Радомировић Пуре, један од оснивача КК Радивоје Кораћ у Биелефелду. Први турнир је одржан 1997. године у Биелефелду у Немачкој и од тада српски клубови из дијаспоре и региона негују ову спортску традицију. Ово такмичење је један од главних спортских догађаја српске дијаспоре у Европи, а разлог оснивања је промоција српске кошарке, неговање традиције и међусобно дружење играча. Савез Срба у Италији и удружење Срба “Круна” након 2019. када су били први пут домаћини, имају велику част да и ове 2024. поново угосте одржавање првенства.

Екипе учесници овогодишњег КЕПСД-а:

КК “Баскет 2000” Бања Лука, Република Српска
“Брат – Wurst“ Минхен, Немачка
КК “Херцег Нови” Црна Гора
КК “Лебурић Комерц” Прњавор, Република Српска
КК “Београд” Минхен, Немачка
“Слога – Uppsala” Шведска
КЕРБ Културна баштина идентитет интеграција – Грац, Аустрија
Савез Срба у Италији

То је свакако и главна тема разговора са гостом у студију народним послаником, чланом Скупштинског одбора за дијаспору и Србе у региону и председником Савеза Срба из региона Миодрагом Линтом. Осим о самој Резолуцији, њеној (не)легитимности, и о томе шта она стварно доноси, да ли доприноси обнови поверења или још више усложњава међунационалне односе на простору БиХ, биће речи и о другим питањима везаним за регион, пре свега БиХ и тежак положај Срба у њеном федералном ентитету.

Током разговора са Линтом видећемо и два прилога. Један се односи на изјаву председника Републике Српске Милорада Додика, која је изазвала посебну пажњу јавности, а реч је о мерама које Српска планира предузети као одговор на доношење спорне Резолуције, а то је покретање поступка издвајања из БиХ. Други прилог јесу изјаве учесника протеста у Подгорици због одлуке црногорске владе да подржи Резолуцију.

Из другог дела емисије издвојили бисмо извештај са важног културног догађаја у Источном Сарајеву, у Републици Српској, а који су припремиле колеге са јавног медијског сервиса тог ентитета БиХ, а реч је о свечаности почетка рада новооснованог Народног позоришта у том граду, и отварање новоизграђене зграде те важне културне установе и новог симбола града.

Уредница емисије Нада Вукелић

Редитељка Ерна Глигоријевић